Микробиолошка анализа архивске грађе

Аутори:

Ненад Грачанин

мр.Биљана Тошовић – биолог

 

Архивска грађа је изворни, репродуковани, писани, цртани, дигитализовани, штампани, фотографисани, филмовани, микрофилмовани или на други начин забележени документарни материјал, који је као такав један од најважнијих извора за историчаре и друге научнике, као и правна и физичка лица због правног и историјског интереса. Ствараоц архивске грађе може бити свако правно или физичко лице у току свог живота или рада. Дужност и обавеза ствараоца архивске грађе је да сходно Закону о културним добрима Републике Србије и другим законским актима, води рачуна о очувању архивске грађе и правилном вођењу евиденција. Законски акти Републике Србије који регулишу ову област строго су дефинисали начин на који се води и чува архивска грађа али у пракси и животу ситуација је потпуно другачија.

Депои у којима се чува архивска грађа, нису усклађени са прописима који јасно одређују два најбитнија параметра очувања а то су влажност и температура ваздуха. Све ово има негативан утицај на медијум на којем се чува архивска грађа. Законом је предвиђено и време након којег се архивска грађа од ствараоца предаје на чување надлежном Историјском архиву. Приликом редовне контроле и надзора чувања архивске грађе код ствараоца од стране недлежног Архива, уочене су бројне неправилности у виду потпуно неадекватних услова чувања. При томе архивска грађа је изложена непрописним температурним условима, повећаној влажности ваздуха и утицају микроорганизама. Приликом пријема грађе у просторије Архива, иста је често у веома лошем стању, у великој мери заражена читавом палетом микроорганизама који имају различит утицај на у конкретном случају папир као медиј.

Пракса у земљама у окружењу

Земље Европске уније имају боље контролисан и законски усклађен систем заштите архивске грађе, где на пример, Архиви у Републици Мађарској, не прихватају грађу на чување која није сређена и излечена од утицаја микроорганизама. Обавеза али и позитивна пракса ствараоца архивске грађе у земљама Европске уније је да у самом настајању грађу чувају на адекватан начин а приликом предавања надлежном Архиву исту у потпуности припреме за даље чување. Није ту у питању само поштовање законских аката и правиле него и опредељена новчана средства. На питања о начину чувања архивске грађе и евентуалним потребама за конзервацијом и рестаурацијом исте, добили смо мање више исти одговор и из Државног архива Немачке и Државног архива Аустрије.

Историјски архив града Новог Сада, почетком 2016. године на употребу је добио нову, потпуно наменску зграду са свим структурним и архивистичким елементима који су неопходни за правилно одржавање и чување архивске грађе. Пријемни депо налази се физички одвојен од депоа за трајни смештај сређене архивске грађе а систем за вентилацију је такође одвојен. Почетком 2017. године у пријемне просторије Архива примљена је грађа Општине Нови Сад, из љихових депоа у којима је била чувана. Грађа је примљена у несређеном али пописаном стању и прво што је уочено је да је степен загађености примљене грађе био изразит у виду тамних мрља изазваних од стране непорписних услова чувања. Мирис влаге, буђи и поодмакле фазе труљења био је изразит.

С обзиром да је тако примљена грађа спремна, што се тиче рада у Архиву, за даље срешивање и преношење у депое за трајно чување, постављено је питање шта ће се десити ако ту и такву архивску грађу укључимо у редован систем чувања. Управо из тог разлога крајем 2017. године, као стручна помоћ Архиву града Новог Сада, укључио се Природно математички факултет у Новом Саду, департан за Биологију под вођством др. Маје Караман, ванредног професора на Катедри за Микробиологију.

Извршена је микробиолошка анализа примљене архивске грађе као и ваздуха у просторијама намењеним чувању исте. У ваздуху и на архивској грађи нађен је значајан број спорулисаних и неспорулисаних гљивица, доминантно из родова Fusarium i Penicillium али и родова Cladosporium i Aspergillus.

Највећа загађеност биолошким агенсима регистрована је на грађи у пријемном одељењу и подрумским просторијама Архива где се налази грађа у најлошијем стању. У истим просторијама регистровано је и значајно биолошко загађење ваздуха. Овакво стање је било очекивано и представља разлог за позивање ПМФ-а на сарадњу и помоћ. Брига одговорних лица и радника Архива тиче се безбедности рада у условима овакве и оволике билошке контаминације материјала и ваздуха, реалних могућности за чување поверене архивске грађе и нежељене контаминације новог и скупог објекта повереног Архиву на коришћење.

Поменута скрининг анализа је показала да су присутни агенси чије удисање или додиривање може изазвати алергијске реакције и респираторне проблеме код осетљивих и имунокомпромитованих особа ( хронични болесници и особе које су свакодневно изложене њиховом утицају ). Биолошка активност плесни и њихових спора трајно оштећују архивску грађу. Без мера санације или барем делимичне санације затеченог стања, поверавање грађе на даље чување Архиву губи смисао, јер исти неће бити у стању да испуни овај задатак и може при томе да сноси закоснку и моралну одговорност за њено уништавање услед нечињења.

Као решење овог проблема, од стране стручних лица Департмана за хемију ПМФ-а у Новом Саду, предложена је употреба јонских течности. Ради се о еколошком, за људе и грађу потпуно безбедним средствима за сузбијање инфекција овим типом микроорганизама. Реч је о новој и јефтиној технологији на чијем развоју наши млади стручњаци интензивно раде. На овај начин би било могуће извршити, у најгорем случају, смањење бројности штетних микроорганизама и на тај начин заштитити материјална добра али и здравље запослених у Архиву. Не сме бити заборављено да је компромитовање простора тј. објекта у ком се врши чување грађе такође дугорочан и озбиљан проблем. Сам простор у ком је у неком тренутку чувана заражена грађа, постаје фактор угрожавања будућих предмета од интереса јер ће довести до контаминације чак и потпуно здраве или претходно третиране грађе.

Дакле, од посебне је важности водити рачуна не само о грађи која улази у просторије Архива него и о објекту као заједничком имениоцу за здраву и контаминирану грађу, раднике и све будуће предмете који буду поверени на чување у оваквој институцији. Као што се из већ реченог може видети, заштити културних добара мора се приступити на више тачака у процесу пријема, чувања и уништења грађе, свеобухватно и одговорно према садашњем и неком будућем тренутку.

Сходно материјалним могућностима а у реалним финансијским оквирима, формирање мање лабораторије за превентивну заштиту и лечење архивске грађе у Архивима, представља најбољи начин да се културно добро поверено на чување на најбољи начин заштити и сачува. Архив града Новог Сада поседује техничке услове за овакав тип лабораторије и уз мала новчана улагања у опрему, могао би се развити потпуно ефикасан начин заштите и конзервације. Таква лабораторија поред техничких услова, садржала би и потребан алат и опрему за правилан рад.

Делатност овакве лабораторије била би микробиолошко анализирање архивске грађе, пре непосредног пријема у просторије Архива, чиме би се максимално могуће умањила концентрација штетних материја које би контаминирале већ сређену и ускладиштену архивску грађу. Други аспект био би заштита запослених у Архиву с обзиром на свакодневни рад са зараженом грађом а са позивањем на извештај од стране ПМФ-а у Новом Саду.