ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ГРАДА НОВОГ САДА

ПОВЛАСТИЦЕ СЛОБОДНЕ КРАЉЕВСКЕ ВАРОШИ

НОВОГА САДА ОД ГОДИНЕ 1748.

Ми Марија Терезија Божијом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. итд. дајемо гласом овога  писмена на знање свакоме, кога се тиче. Да ми добро промисливши колико славе допада краљевима и кнежевима са множине народа колико дике и силе достају краљевине и покрајине са богаства и пространства вароши, те од колике је вајде владарима да свом снагом настоје, да се одржавају народи, да им се што више добра пружа, да им се вароши улепшавају и подижу, да се труде да њих, из којих истичу добра по краљеве и краљевине, за заслуге им обилно награђују достојним наградама како би се тиме мудрост владара узносила и земаљско благостање полета добијало. Осим тога налазећи да је право : да владари све оно, што милостиво подарују својим верним поданицима на трајно уживање, својим краљевским привилегијама предају вечитој успомени. Пошто пак наши верни из наше камералне петроварадинске вароши с оне стране Дунава, која лежи на пустари Сајлово а припада бачкој жупанији и досад се обично Петроварадински Шанац звала, недавно се пак сасвим ослободила од милитарне власти, под коју је делимице потпадала те скупа са другим својим  делом, који је пре тога такође нашој краљевској комори припадао у смислу домаћих закона а наиме осамнаестог законског чланка од године 1741. збиља утеловљена у област краљевине и жупаније у свој целини својој – сви грађани и становници како наиме римокатолици, тако и Расцијани грчкога обреда (православни) сложно се с најпонизнијим молбама обратише нашем величанству да споменуту варошицу милостиво подигнемо на слободну краљевску варош нашу и да је уврстимо, прибројимо и примимо у број осталих наших слободних краљевских вароши споменуте краљевине наше Угарске, у милости својој размишљајући о млоговрсним прекорисним и премилим нама  учињеним услугама од стране грађана и становника споменуте вароши, и о заслуженим њиховим заслугама, које су они стекли од времена ослобађања оних страна наше краљевине од Турчина, тог најстрашнијег душманина имена хришћанског како у сретним и мирним временима, тако и у бурним међусобицама и вазда их потврђивали како у пренесретна времена бесних турских ратова, служећи свим, чиме могоше, и снагом и имањем вавек особито брижљиво, својски и ревносно поглавито круни споменуте краљевине наше пресветлим краљевима Угарске нашим славне успомене, предшаственицима па такође и круни преузвишене наше господарице, а исто тако посведочише и нама приликом претешких наших како прошлих ратова са краљем пруским, француским и осталим силама, тако и у овима, који још трају те се доследно показаже служећи општем добру, како су где место, време и прилике захтевале истрајно, радо и весело колико као прекорисни грађани домовине, толико као ревносни унапређивачи општег добра. Као што су такође у обилнији доказ своје дужне поданичке оданости према нашем краљевском величанству и залогу истините своје љубави према општем благу наших наследних земаља и поданика а на послетку у још већи пример нама миле поданичке оданости понудише за ратне трошкове своту од 80.000 рајњских форината државној нашој благајници и исплатише; чиме и нас нагонише да им укажемо особиту нашу краљевску милошту и доброчинство јер се обећавају да ће и у будуће како у срећи, тако и у несрећи не само услужни, верни и одани наши поданици него и корисни  грађани домовини и ревнитељи општег добра бити и вазда то посведочавати, зато је и наша жеља да горе именоване грађане и становнике наше камералне вароши учинимо учесницима наше краљевске милости и дарежљивости, да и они и њихови позни потомци осете, да је наше величанство њихову верност и верне њихове услуге признало и наградило, да се тиме и њихово потомство још већма подстакне и одушеви и нагони, да и убудуће стиче заслуге за свету круну горехваљене краљевине наше Угарске и за опште добро. Које дакле због тога а које и због овога, што се основано надати имамо, да ће та често помињана камерална варош, која је и иначе већ доста настањена, кад добије слободу и буде повластицама обдарена и у број слободних краљевских вароши примљена још више становника добити, тиме ће се пак знатно појачати порезна снага, дићи ће се промет и трговина, чега је другде мало, и служиће за заједнички емпоријум становницима оних крајева, где у осталом у близини нема слободних краљевских вароши те ће постати згодно место, где ће ваистину велики промет бити који ће све јачи бивати и лако ће се за природне производе прођа налазити. Уз то, што већма настањено буде то често спомињано место, тим ће од веће помоћи бити у време турског рата (од кога да нас милостиви Бог сачува!) како војсци нашој, тако и тврђави Петроварадину и обрани његовој па тако и целој краљевини па да и околним краљевинама и покрајинама на тај начин од користи може бити, па то тим више, што од тог дела Дунава па до даљнег Сегедина и Пеште нема таквог места, као горе споменута варош па да је још и оближња Петроварадинска тврђава заклања, од куда би се тако могло одолевати навали и нападању непријатељском. За то из тих разлога и побуда, које се поглавито односе и на опште добро и корист за добро нађосмо да ту толико пута спомињану нашу Петроварадинску камералну варош, која лежи на другој страни Дунава у бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из напред наведених разлога, такође по 17. чланку од 1687. начинимо својом слободном краљевском вароши и да је уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских вароши наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући јој уједно досадање име Петроварадински Шанац нађосмо за добро да се убудуће зове и да јој наслов буде Neoplanta маџарски немачки пак Ney – Satz. По нашем најбољем знању и промишљеној намери премилостиво дозвољавамо: да се од сада

Прво: под горњим именом и насловом Neoplanta, Uj Vidégh, Ney – Satz може служити, уживати и користити се свим правима, преимућствима, опростима и повластицама које јој припадају како по законима краљевине тако и по општем обичајном праву осталих наших слободних краљевских вароши, да тако као четврти ред краљевине има места и гласа, и да се по заведеном државном обичају на будућем сабору уведе у државне чланке, затим да се на сабор земаљски уобичајеним краљевским писмом позива и да никог другога спахију не сматра за свога господара до ли свету круну угарску, од које се никако не сме и не може отцепити, нити продати ни у залог дати.

Друго: магистарат и грађани му, збирним именом узевши, да се сматрају за праве и несумњиве племиће, тако међу осталим племићким преимућствима да ужива сама варош опрост од тридесетине кад год буде што за своју или општу потребу имала да увози из наследних земаља и наших покрајина, сами пак грађани појединце узевши по једнообразности осталих слободних краљевски вароши у држави и њихових грађана  кад су снабдевени уобичајеним путним листовима слободни су и опроштени само од вратарине и мостарине а никако од тридесетине, а путни лист од вароши законито издан, са уобичајеним доле потписаним печатом воштаним снабдевен има се грађанима кад путују свуда примати као ваљан и веродостојан.

Треће: да је обвезана да државну порезу као и саборске трошкове и све остале државне терете по примеру осталих слободних краљевских вароши сноси и плаћа; па према томе сви и појединци ма кога реда и сталежа били а имају непокретнина у овој вароши и грађанска добра уживају а не стоји на путу ни племићка каква ни милитарна повластица, морају у саму варошку благајну плаћати дажбине за те земље и друга грађанска добра и имају и остале општинске терете сносити а у погледу тих и грађанских добара имају да признају варошко поглаварство изузевши ако случајно у тој вароши имаде са куријалним и краљевским повластицама и опростима снабдевених добара, на која као и на племиће, који уживају куријалне повластице односно племићка преимућства имају се примењивати земаљски закони.

Четврто: Хатар те вароши да буде сво земљиште, које су до сад имали како милитарни, тако и камерални становници овога места а њиме се служило и војничко заповедништво Петроварадина и надзорништво наших утврђења а састојаће се из пустара Сајлово, Мртваљош, Камендин, Ривица сада Ченеј названа и салаша Дукател као што се то употребљавало у време реамбулације и прегледања на лицу места и пописа, које је извео наш камерални надзорник Фрањо Редл (Франц Редл) месеца августа 1746. године и као што је тај споменути наш камерални надзорник га проценио скупа са оним земљиштем које је некада наш генерал Одојер од пустара Сајлово и Мртваљош силом био заузео а наш краљевски фискус законитим путем то натраг узео по цену камералне процене, коју ће иста варош платити нашем ерару преко досад плаћене своте и вратиће се и утеловити оним пустарама, од којих је откинуто и то варошки атар имаће се од других наших кемералних добара у близини оделити и пограничним камењем и антама обележити, изузима се само на обали Дунава зарад прелаза преко реке подигнуто шаначко утврђење обично Tet de Pont названо, које се у најновије време по милостивој нашој одлуци од 1. јануара има отцепити, али ипак дотле, докле то утврђење и проширење мостобрана заиста се не буде извело, да варош ужива то земљиште, исто тако за случај кад се буде на истом месту зидала царинара и солара изузима се колико буде требало за то зидање згодног земљишта, сво остало напред поменуто земљиште заједно са ераријалном крчмом, у тој вароши о камералном трошку подигнутом, милостиво силом ове повеље уступамо и остављамо тој споменутој вароши нашој за оних 80.000 рајњских форината плаћених већ нашем краљевском фиску а за оно друго споменуто земљиште, које је наш фискус претходним начином већ опет вратио и додао камералном земљишту, одакле је било откинуто у своје време платиће – у вечиту својину и посед и уживање с тим да та варош може на томе земљишту имати и уживати сва права и јурисдикције спахијске приходе и користи као и дохотке све наиме точење пића , сечење меса, које посвуда по овом земљишту уживати могу, пециво пива и ракије, местовина на пијаци и вашару , доходке од Грка и Цигана и од подунавака, које се на варошком земљишту находе, исто тако право риболова на Дунаву као и по барама у оквиру споменутога земљишта, исто тако пристојбу од Чивута, печење цигље и сва друга спахијска права , која право и закони земаљски дају спахијама као што их је дабоме досада уживала наша краљевско угарска комора или наш краљевски фискус; с том израженом изјавом

Пето: да будући за одбрану Петроварадинске тврђаве и превоза дунавског зарад одржавања саобраћаја и за обрану споменутог мостобрана нужна је између Дунава и вароши  равница празна да, без икаквих зграда и сметњи, зато ником да није слободно ни зидати ни проширивати куће или друге ма какве зграде даље према Дунаву; оне куће пак, које су сада изнад реда осталих кућа на путу, што Дунаву води, већ сазидане, кад буду послови око споменутога мостобрана на прелазу дунавском готови, биће у толико порушене, колико то буде захтевао рат и обрана тврђаве и прелаз дунавски и одржање саобраћаја а ерар ће платити што буде право било за те куће. С тога у тим кућама, које ће се овим  камерално имати пописати и савесно проценити господари њихови нека не чине других трошкова осим само преко нужних ради поправке или проширења, јер у време рушења неће им се од ерара нашег већа цена платити, него колико је редовном проценом установљена, ма они колико у њих уложили. Обратно пак на истом том земљишту међу Дунавом и вароши, које као што је већ напоменуто остаје вечито варошко, не смеју милитарци никакве приватне зграде ни под којим изговорима дизати, нити у споменутом мостобрану, који ће се да подигне, смеју отворити крчму, касапницу или другу коју радњу, ни трговину нити је слободно грађанима добра на уштрб варошких права и на умаљење вароши уступљених добара себи присвојити.

Шесто: Осим тога уступамо и допуштамо општинству ове нове наше слободне краљевске вароши да преко заступника грађанских као и друге слободне краљевске вароши наше слободно себи бира варошког бирова и 12 сенатора за свој магистрат, а осим тога и друге варошке чиновнике и слуге без разлике вере само од католика и грчког сједињеног и несједињеног обреда за то способне и згодне на дан светог великомученика Георгија по новом календару по земаљским законима и пракси осталих слободних краљевских вароши тако пак законитим путем изабране магистратске особе наиме биров на две године а сенатори доживотно у свом званију, нити их без нашег знања и одобрења ико скинути може; тако изабрани варошки магистрат ће по земаљским законима и по правној пракси осталих слободних краљевских вароши у парничним стварима судити, а апелацију, где јој места буде, шиљаће нашем краљевском поверенику ради бољег извиђаја. Исто тако

Седмо: Уступамо такође овој слободној краљевској вароши нашој право судити о глави и да по примеру осталих краљевских вароши упражњава казнену јурисдикцију над свима злочинцима, које год похватају на њезину земљишту а просто јој је, да помоћу зидара подигне пеленгир и вешала; исто тако може судити и у осталим споровима, који се односе како на варошку општину, тако и на приватне особе и земљишта ако само ма како потпадају под јурисдикцију магистратску. Осим тога

Осмо: Уступамо такође тој истој вароши патронатско право с тим, да право презентовања пароха католичког вавек остане само у католичких грађана и становника и обратно грађани грчке не сједињене вере да се сами себи по својим обичајима старају за парохе своје и да се обе стране побрину за издржавање својих свештеника. А како смо

Девето: горе споменуту варош са атаром јој сасвим извадили и ослободили испод области милитарне и камералне, под којом пређе стајаше, то свиколици њезини грађани и сви остали становници били они ма које народности, ма кога реда или сталежа немају више да зависе од садањег или будућег зашповедника нашега града Петроварадина, ни од његових подручних ни од тамошњих наших камералних чиновника, већ само од варошког магистрата, по томе ће варошки магистрат вршити над грађанима и становницима ове наше вароши законом установљену а слободним краљевским варошима по закону припадајућу јурисдикцију како у особним, тако и у стварним пословима, који се наиме односе на непокретности, које се у томе хатару налазе, изузимајући оне, са којима земаљски закони изузетак праве. При свем том

Десето: Исти грађани и становници те вароши дужни су да у време рата и у другим опште опасним приликама верно негују и одржавају везу, коју су дужни, са заповедницима споменуте наше тврђаве а у случају нужде и оружем посади у помоћ  притицати исто тако сва опасна подваљивања и непријатељевања, превратне и убитачне смерове избегавати, шта више сместа их потказивати. Напослетку дужни су да вољно, верно и тачно врше све оно, што су дужни чинити у погледу унутарњег мира и сигурности посаде верни поданици услед своје хомагијалне обвезаности, те отуда грађани ове вароши попут других вароши, у којима посада имаде, мимо обичне поданичке заклетве, заклињу се још да хоће и да морају свим средствима и свом снагом својом до последње капи крви у помоћ и обрану притицати нашем граду и тврђави Петроварадину. Уз то

Једанаесто: Када општа нужда и јавни мир  и сигурност буде зхтевала да се ова , спомињана варош, што пре узможе, шанцем а временом према околностима рата и зидовима и бедемима као и друге слободне краљевске вароши опаше, исто тако да нужне капије подигне, страже наместе; стога као што је дужна варош да се за све ово постара, тако обратно опет просто јој је да заведе колико јој год треба, за чување вароши стражара такозваних трабаната или хајдука, да држи добошаре зарад обнародовања и за случај пожара а ти стражари, снабдевени нужним оружем, да су дужни да са својим старешином, варошким капетаном ноћу као и по другим слободним краљевским варошима по вароши крстаре да у корди држе зликовце и да тим својим крстарењем пазе и не дају да се изгреди догађају. Надаље

Дванаесто: Допушта се истој вароши још и то, да добра и имања без наследника умрлих грађана припадну варошкој благајни, да таква наследства слободно примити и на опште добро употребити може, али покретна добра умрлих племића и слободних особа са варошког земљишта као и наследство свиколиких и покретних и непокретних добара налазећих се на земљишту и атару варошком од племића и слободних особа као и грађана због велеиздаје или повреде величанства осуђених наслеђује непосредно краљевски фискус у смислу 78. чланка од 1647. и 62. чланка од године 1715, какова грађанска наследства потпадају  под дародавство краљево али их обдарени поседују с грађанским правом. Будући пак

Тринаесто: Да Расцијани грчко не сједињене вере, који живе у краљевини и с њоме спојеним странама имају од стране царске краљевске привилегије , које је и наше величанство 1743. милостиво потврдило, то грађани и становници грчког не сједињеног обреда ове вароши у колико су тамо до сада уживали те своје привилегије, да их у будуће уживају до даље милостиве наредбе и одредбе наше или наших у краљевини последника и да им у томе нико не смета.

Четрнаесто: Такође и то милостиво допуштамо споменутој вароши да како за своје тако и околних места опште добро и корист сваке недеље дваред пијацу држи и то уторком и суботом и укинувши досадња три годишња вашара четири одсада држи и то први 20. марта, други 19. маја, трећи 10. јула а четврти 29. октобра а марвени вашар да се држи пре и после тих вашарских дана са свима правима и повластицама, које имају и уживају и друге наше слободне краљевске вароши те да могу уједно све приходе и дохотке отуда побирати и уживати. Да пак

Петнаесто: Грађани и становници те често спомињане  вароши наше горе обележене милостиве уступке, слобоштине и преимућства, које уживају и друге слободне краљевске вароши а потврђена су законима и земаљским уредбама могу безбрижно, мирно и сигурно уживати и да се отклони свака доондашња сметња и повод раздору – хоћемо да свака повластица и слобоштина грађанских кућа и добара била она у, или ван вароши, осим гореспоменутог мостобрана иначе Tet de Pont, куће за тридесетину и соларе престане и уништи се ако је постала без дозволе варошке или њој на штету или преко наше милостиве дозволе; шта више изреком закључисмо да, ако које непокретности било наследством било другим којим основом хоће да пређу у руке свештених лица ма кога реда или странца или иноземца, да се така добра за годину дана (ако међутим не би дотични добио право грађанства) имају међу грађане распродати; иначе у власти ће магистрата бити, да по претходној процени платив цену њихову поседнику истога потисне са тих добара. А да би

Шеснаесто: Магистратско управљање и суђење здраво и читаво остало, да се очува, да му се никако не смета, изреком хоћемо и одређујемо : да нико било од милитарних, било од камералних чиновника наших или од стране жупаније не сме на уштрб земаљских закона и закона споменуте те наше вароши у њој и њезину земљишту  јурисдикцију вршити, пресуду грађанима доносити, нити се мешати или може бити сметати јој у вршењу казненога права или ма где у суђењу. Осим тога

Седамнаесто: Како није право да прави место кривих, невини место виних и изгредима криваца страдају, да се узнемирују то хоћемо да забранимо, да нико не сме често именоване становнике и грађане споменуте вароши наше нигде за туђе злочине ни затворити, ни добра им узаптити и заповедамо и проглашујемо их, да су слободни од сваке порезе, данка, ђумрука, тридесетине по целој краљевини Угарској и придруженим јој деловима, исто тако да се незвани гости мимо магистратске наредбе, ма кога сталежа људи не смеју насилно код њих на стан и на израну намештати по вајкадашњој слобоштини наших слободник краљевских вароши.

Осамнајсто: И ово одлучно изјављујемо да ове уступке, права и повластице у смислу 29. чланка најновијег сабора године 1741. дајемо не другим већ нашим, турском господарству никако не потчињеним, поданицима и садањим  и будућим грађанима и становницима католичке и грчке сједињене и несједињене вере често спомињане наше вароши; шта више хоћемо и закључујемо да се они, који су у отоманској порти ма на који начин потчињени као људи од стране јурисдикције не примају у грађане ове наше слободне краљевске вароши или да се отпусте, ако су можда већ примљени; то хоћемо да важи и за оне, који нити су католичке, нити грчке вере.

Деветнаесто: Да би вечити и славнији остао спомен овог ослобођења и доброте и наше краљевске милости указане тој вароши нашој Новом Саду и њезиним грађанима и становницима и да иста украшена обилнијим доброчинством јаче у очи пада људима у милости својој допуштамо, да се такође новим грбом, како ћемо га ниже описати, касније и у будуће и за вечита времена служе, и да црвеним воском печате и да у печат свој тај грб метну: на плавом штиту стоје три сребрне, округле куле са настрешницом на врху и средини, свака кула за себе од тесана камена, горња страна настрешнице зупчаста, капије затворене а прозори за пуцање удешени и отворени. Стоје на обали Дунава, који тече таласајући се преко зелене ливаде, поређане у реду једна поред друге, средња је нешто шира и виша а над њом се лепрша такозвани Нојев голуб, около периферије штита иде натпис «Sigillum Regiae Liberaeque Civitatis Neoplantensis» (Печат краљевске слободне вароши Новога Сада) као што се све то види овој повељи од милости у почетку или на челу насликано вештом руком сликара и уметника,  бојама које им одговарају јасније предочено гледаоцима. Одлучујемо и са поузданим знањем и промишљеном намером својом допуштамо, да се грађани, гости и становници споменуте наше слободне краљевске вароши Новога Сада и њихови потомци и наследници свиколици служити могу печатом те вароши малочас описаним и насликаним грбом при издавању свих и сваковрсних писмена из ма којих побуда од своје стране, да могу печатити црвеним воском, а томе печату у воску, боје мало пре означене, ма на која писмена да се обеси или удари, као што се на писменима осталих наших слободних краљевских вароши восак сличне боје употребљује, има се приписати правоваљаност и верност и мора се ваистину и несумњиво то признавати.

Двадесето: Најпосле све ово напред изнесено дајемо под тим особитим условом: да се споменути грађани, становници и гости у свему изједначе са осталим нашим слободним краљевским варошима, да се вазда чувају од незахвалности и велеиздаје и љаге јер ће им се одузети ове и све друге повластице и слобоштине, па ће и другом законитом казном кажњени бити, те нека настојавају да особито доброчинство а не просту милост и наклоност нашу њима указану верношћу, истрајношћу и оданошћу према нашем величанству, наследницима и последницима нашим, законитим наиме краљевима Угарске с правом заслужују, шта више одобравамо, пристајемо и потврђујемо све горње скупа и појединце колико се не коси са туђим правом а особито са правом храмова Божијих. За спомен овога и зарад вечите потврде ову повељу нашу поткрепљену висећим тајним великим печатом – који се као краљица Угарске служимо, закључисмо да дамо и уступимо истим грађанима и становницима споменуте вароши наше Новога Сада да вечито важи и за њих и њихове потомке и наследнике уз јемство нашег краљевског фиска (као што је унапред речено). Дано рукама нашег верног, искрено љубљеног узоритог и велеможног грофа Леополда Надаждија, вечитог господара земље фогарашке, правог нашег тајног саветника, дворског нашег канцелара краљевине Угарске као и нашег угарског врховног коњушара. У Бечу, вароши нашег надвојводства Аустрије дана првог месеца фебруара лета господња 1748. а осмог владавине наше над Угарском, Чешком и осталим земљама.

Овај сам примерак сравнио са изворним саставком, чуваним у експедицији аката краљевске дворске угарске канцеларије – и доле потписани сведочим да се у свему са њиме слаже.

У Бечу 20. фебруара 1748.

Фрања Јосиф Домбаји с.р.

(Franciscus Josephus Dombay m. p.)

Експедитор тајне дворске Угарскеканцеларије његова светог царског и краљљевског величанства а уједно и конциписта.